Још од самог почетка људске историје, Сотона је почео да улаже напоре да превари наш род. Он, који је изазвао побуну на Небу, желео је да се сва створења уједине с њиме у његовом ратовању против Божје владавине. Његова завист и љубомора пробудиле су се кад је угледао предиван дом припремљен за срећан, свети пар, па је одмах почео да ствара планове да изазове њихов пад. Да се показао у својој правој природи био би одмах одбијен јер су Адам и Ева били упозорени на овог опасног непријатеља, али он је деловао потајно, скривајући своју намеру, да би што успешније остварио свој циљ.
Користећи змију као свог посредника, тада створење задивљујућег изгледа, обратио се Еви: „Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?” (1 Мојсијева 3,1) Да се Ева суздржала да не улази у расправу с кушачем била би сигурна, али она се усудила да се расправља с њим и пала је као жртва његовог лукавства. На тај начин су још увек многи надвладани. Они сумњају и расправљају о Божјим захтевима, и уместо да слушају божанске заповести, прихватају људске теорије, иза којих се крију само Сотонине преваре.
„А жена рече змији: Ми једемо рода са свакога дрвета у врту; само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умрети; него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.” (1 Мојсијева 3,2–5) Ева је попустила искушењу, а под њеним утицајем је и Адам био преварен. Прихватили су змијине речи да Бог није мислио оно што је рекао; нису веровали своме Створитељу и уобразили су да им је ограничио слободу и да они могу стећи велику светлост и слободу кршењем Његовог закона.
Али шта је Адам после греха открио о значењу речи: „Јер у који дан окусиш с њега, умрећеш”? Да ли је открио да значе оно на шта га је Сотона навео да верује, да ће прећи у неко узвишеније стање постојања? У том случају би се, заиста, преступом могло задобити велико добро, а Сотона би се показао као добротвор људског рода. Али Адам није тако разумео божанску изјаву. Бог је изјавио да ће човек, као казну за свој грех, морати да се врати у земљу из које је био узет: „Јер си прах, и у прах ћеш се вратити.” (1 Мојсијева 3,19) Сотонине речи „отвориће вам се очи”, показале су се као истините само у овом смислу. Пошто су Адам и Ева показали непослушност Богу, отвориле су им се очи да увиде своју лудост; упознали су зло и окусили горак плод преступа.
Бесмртност им је била обећана под условом послушности Божјим захтевима. Изгубљена је непослушношћу па је Адам постао подложан смрти. Он није могао да пренесе свом потомству оно што ни сам није имао и за пали људски род не би било наде, да им Бог жртвом свога Сина није бесмртност учинио доступном. „Јер је плата за грех смрт, а дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашему.” (Римљанима 6,23) То се не може постићи ни на један други начин. Али сваки човек може стећи тај непроцењиви благослов ако испуни услове. Сви „који истрајношћу у добрим делима траже славу, част и бесмртност”, примиће живот вечни. (Римљанима 2,7)
Онај који је Адаму обећао живот кроз непослушност био је велики варалица. Прву проповед о бесмртности душе икад проповедану смртницима проповедала је змија Еви у Едему. „Нећете ви умрети”, је изјава која почива само на Сотонином ауторитету и понавља се са хришћанских проповедаоница, а већина човечанства спремно је прима, како су је примили и наши први родитељи. Божанска пресуда: „Која душа згреши, она ће умрети.” (Језекиљ 18,20) искривљена је да значи: душа која згреши неће умрети, него ће живети вечно. Можемо само да се чудимо тој необичној заслепљености која људе чини тако лаковернима према речима Сотоне а тако неповерљивима према Божјим речима.
Плод дрвета живота имао је моћ да живот учини бесмртним. Да је човеку после његовог пада био дозвољен слободан приступ том дрвету живео би вечно, а тиме би и грех постао бесмртан. Али био је постављен ватрени мач „да чува пут к дрвету живота” и никоме из Адамове породице није допуштено да пређе ту препреку и ужива његов животодавни род. Зато нема бесмртног грешника.
Али после човековог пада, Сотона је заповедио својим анђелима да уложе посебан напор у подстицању веровања у човекову природну бесмртност, а кад су навели народ да прихвати ту заблуду, довели су га до закључка да ће грешник живети у вечним мукама. Сада кнез таме, делујући кроз своје заступнике, представља Бога као осветољубивог тиранина, изјављујући да строваљује у пакао све оне којима није задовољан и чини да увек осећају Његов гнев и да, док трпе неизрециве муке и грчевито се превијају у вечном пламену, њихов Створитељ их одозго посматра са задовољством.
На тај начин ђаво приписује Створитељу и Добротвору човечанства оне особине које он сам има. Окрутност је сотонска. Бог је љубав и све што је Он створио било је чисто, свето и лепо, све док први велики побуњеник није унео грех. Сам Сотона је непријатељ који мами човека на грех, а затим га, ако може, уништава и, када је потпуно сигуран у своју жртву, тада ликује због уништења које је починио. Кад би му било допуштено, он би цели људски род ухватио у своју мрежу. Да није било посредовања божанске моћи, ниједан син ни кћер Адамова не би могли утећи.
Он и данас покушава да надвлада људе, као што је надвладао наше прве родитеље, нарушавајући њихово поверење у свог Створитеља и наводећи их да сумњају у мудрост Његове владавине и праведност Његовог закона. Сотона и његови изасланици приказују Бога још горим од себе самих, како би оправдали своју злобу и побуну. Велики варалица покушава да пребаци своју ужасну окрутност карактера на нашег Небеског Оца, како би себе приказао као онога коме је учињена велика неправда јер неће да се покори таквом неправедном владару. Свету представља слободу коју могу да уживају под његовом благом влашћу, насупрот ропству наметнутом строгим Јеховиним одредбама. На тај начин успева да одврати душе од њихове оданости Богу.
Како је неспојиво са сваким осећањем љубави и милосрђа, па чак и с нашим осећајем за правду, учење да се мртви зли муче ватром и сумпором у вечно горућем паклу, да за грехе кратког земаљског живота морају да трпе мучење докле год Бог живи. Па ипак, то учење је углавном укључено у хришћанска веровања. Један угледни доктор теологије је рекао: „Поглед на паклене муке заувек ће увећавати радост светих. Када виде друге који су исте природе и рођени под истим околностима, како су бачени у такву патњу, а они тако високо уздигнути, постаће свесни колико су срећни.” Други се послужио овим речима: „Док се осуда проклетства над судовима гнева вечно спроводи, дим њиховог мучења вечно ће се уздизати пред очима судова милости, који ће уместо да деле судбину ових бедника, рећи: Амин, Алилуја! Хвалите Господа!”
Где су на страницама Божје Речи изражена таква осећања? Они који их износе могу бити учени па и искрени људи, али су заведени Сотониним обманама. Он их наводи да погрешно тумаче снажне изразе Светог Писма, придајући речима призвук горчине и злобе, који се односи на њега самог, а не на нашег Створитеља.
Шта би Бог имао од тога ако бисмо прихватили да Он ужива посматрајући непрестане муке, да се наслађује јецајима, крицима и клетвама паћеника које држи у пакленом огњу? Зар би ови застрашујући звукови могли да буду музика у ушима Бескрајне Љубави? Тврди се да би се задавањем бескрајне патње злима показала Божја мржња према греху као злу погубном за мир и ред у свемиру. О, страшног ли богохуљења! Као да је Божја мржња према греху разлог да га Он овековечи. Према учењу ових теолога, непрекидно мучење без наде у милост распаљује гнев јадних жртава, и док свој гнев изливају у псовкама и богохуљењу, заувек повећавају терет своје кривице. Божја слава не увећава се таквим непрекидним умножавањем греха кроз бесконачне векове.
Људском уму је немогуће да процени зло које је проузроковала лажна наука о вечним мукама. Библијска религија, пуна љубави и доброте, обилна самилошћу, помрачена је празноверјем и заоденута страхом. Кад посматрамо у каквим је лажним бојама Сотона приказао Божји карактер, зар да нас чуди што се људи плаше, ужасавају, па чак и мрзе нашег милостивог Спаситеља? Застрашујући појмови о Богу, који су се проширили по свету путем учења с проповедаонице, створили су хиљаде, и чак, милионе сумњалица и неверника.
Теорија о вечном мучењу је једна од лажних учења која чине вино мрзости Вавилона којим опија све народе. Како су Христови проповедници могли да прихвате ову лажну науку и објављују је са светих проповедаоница, заиста је несхватљиво. Примили су је од Рима као што су прихватили и лажну суботу. Истина, проповедали су је велики и добри људи, али њима светлост о овом предмету није дошла као што је дошла нама. Они су били одговорни само за светлост која је светлила у њихово време, а ми смо одговорни за ону светлост која светли у наше доба. Ако се одвратимо од сведочанства Божје Речи и прихватимо лажна учења зато што су их тако учили наши очеви, онда падамо под осуду изречену над Вавилоном; ми пијемо вино његове мрзости.
Велика група оних којима је учење о вечном мучењу неприхватљиво, наведени су у супротну заблуду. Они виде да Свето Писмо представља Бога као биће љубави и самилости па не могу да верују да ће Он своја створења предати пламеновима вечно горућег пакла. Али, сматрајући да је душа по природи бесмртна, не виде другу могућност осим закључка да ће цело човечанство на крају бити спашено. Многи сматрају да су претње Библије намењене само за застрашивање, како би људе натерале на послушност, а не да се дословно испуне. Тако грешник може живети у себичном задовољству, занемарујући Божје захтеве, а ипак очекујући да ће напослетку бити у Његовој наклоности. Такво учење, које се ослања на Божју милост, а занемарује Његову правду, годи телесном срцу и охрабрује грешнике у њиховом безакоњу.
Да би се показало како они који верују у свеопште спасење изврћу Свето Писмо да би поткрепили своје догме које уништавају душу, потребно је само цитирати њихове сопствене речи. На погребу неког неверног младића који је погинуо у некој несрећи, универзалистички проповедник изабрао је за свој цитат стих о Давиду из Светог Писма: „Јер се утеши за Амноном што погибе.” (2. Самуилова 13,39)
„Често ме питају”, рекао је говорник, „каква ће бити судбина оних који напусте овај свет у греху, умру можда пијани, с црвеним мрљама злочина које нису опране с њихове одеће, или умру као што је умро овај младић, никад не искусивши веру. Ми се задовољавамо одговором Светог Писма које пружа решење за овај тежак проблем. Амнон је био веома грешан, није се покајао, напио се и док је био пијан, убили су га. Давид је био Божји пророк, он мора да је знао хоће ли Амнону бити добро или лоше у будућем свету. Шта је осећао у свом срцу? – „Потом зажеле цар Давид отићи к Авесалому, јер се утеши за Амноном што погибе.”
И шта можемо да закључимо из ових речи? Зар не чињеницу да бескрајна патња није чинила део његовог религијског уверења? Тако разумемо и ми, а овде откривамо победоносан доказ у прилог угоднијих, просвећенијих и племенитијих претпоставки о коначној свеопштој чистоти и миру. Он се утешио видећи да је његов син мртав. А зашто? Зато што је пророчким оком могао да гледа унапред, у славну будућност и да види тог сина далеко од свих искушења, ослобођеног ропства и очишћеног од покварености греха, а кад је био довољно посвећен и просветљен, примљен је у друштво узнесених и радосних духова. Његова једина утеха била је у томе што је, након што је био уклоњен из садашњег стања греха и патње, његов омиљени син отишао тамо где ће најузвишенији дах Светог Духа бити изливен на његову замрачену душу, где ће његовом уму бити разоткривена мудрост Неба и слатко усхићење бесмртне љубави, и тако ће бити припремљен да ужива одмор и друштво небеских наследника.
Овим мислима подразумева се да верујемо да небеско спасење не зависи ни од чега што можемо учинити у овом животу, нити од садашње промене срца, нити од садашњег веровања или садашњег исповедања вере.”
На овај начин тобожњи Христов проповедник понавља лаж коју је изговорила змија у Едему: „Нећете ви умрети... него ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи , па ћете постати као богови.” Он тврди да ће највећи грешници − убице, лопови и прељубочинци – након смрти бити спремни да уђу у бесмртно блаженство.
И из чега је овај изопачитељ Светог Писма извукао свој закључак? Из једне једине реченице која изражава Давидово покоравање управљању Провиђења. Његова душа „зажеле отићи к Авесалому, јер се утеши за Амноном што погибе”. Горчина његове жалости временом се ублажила, мисли су му се окренуле с мртвога на живога сина, који је побегао због страха од праведне казне за свој злочин. И то је за њега доказ да је родоскврни, пијани Амнон одмах после смрти пренесен у пребивалиште блаженства, да тамо буде очишћен и припремљен за друштво безгрешних анђела! Ово је заиста пријатна прича, погодна да задовољи телесно срце! То је учење самога Сотоне и оно успешно обавља његово дело. Зар онда треба да се чудимо што са оваквим учењем расте и поквареност? Зар није потребно да се искрено боримо за веру која је једном предата светима?
Смер који је овај лажни учитељ следио илуструје пут многих других. Неколико речи Светог Писма издвојено је из контекста, који би у многим случајевима доказао да је његово значење управо супротно од тумачења које му се приписује па се такви раздвојени одломци искривљују и употребљавају као доказ учења која немају темељ у Божјој Речи. Сведочанство цитирано као доказ да је пијани Амнон на Небу, само је закључак који је у очигледној противречности с једноставном и јасном изјавом Светог Писма, да ниједан пијаница неће наследити царство Божје. Тако сумњалице, неверници и скептици претварају истину у лаж. И мноштво је било преварено њиховим лукавством и уљуљкано у сан у колевци телесне сигурности.
Ако душе свих људи одмах прелазе на Небо у тренутку смрти, тада бисмо могли радије пожелети смрт него живот. Многи су ради таквог веровања наведени да учине крај свом постојању. Када их притисну невоља, збуњеност и разочарење, изгледа им лакше да прекину танку нит живота и вину се у блаженство вечног света.
Бог је у својој Речи дао обиље доказа да ће казнити преступнике свога Закона. Погледајмо похођење Његових судова над анђелима који нису одржали своје првобитно стање, над становницима претпотопног света, над народом Содома и неверним Израелом. Њихова историја је записана нама за опомену.
Размотримо шта још Библија учи о безбожнима и непокајанима, које универзалисти смештају на Небо као свете, срећне анђеле.
„Ја сам Алфа и Омега, први и последњи. Ја ћу жедноме дати из извора живе воде забадава.” Ово је обећање само за оне који су жедни. Даће се само онима који осећају потребу за водом живота и траже је по цену губитка свега другог. „Који победи добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити мој син.” (Откривење 21,6.7) Овде су такође наведени услови. Да бисмо наследили све, морамо се одупрети греху и победити га.
„Ниједан курвар, или нечист, или тврдица (који је идолопоклоник) неће имати удела у царству Христа и Бога.” (Ефесцима 5,5) „Мир имајте са свима и тежите за светошћу; без овога нико неће видети Господа.” (Јеврејима 12,14) „Благо онима који творе заповести Његове, да им буде власт на дрво живота, и да уђу на врата у град. А напољу су пси и врачари и курвари и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж.” (Откривење 22,14.15)
Бог је дао људима објаву о свом карактеру: „Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином, који чува милост тисућама, прашта безакоње, и неправде и грехе, који не правда кривога.” (2 Мојсијева 34,6.7) Сила и ауторитет божанске владавине биће употребљени да угуше побуну па ипак ће сви искази осветничке правде бити у савршеном складу с карактером Бога који је милостив, пун стрпљења и доброте.
Бог не присиљава ничију вољу или разум. Он не ужива у ропској послушности. Он жели да Га створења Његових руку воле зато што је достојан љубави. Он би желео да Га слушају зато што разумно цене Његову мудрост, правду и добронамерност. И сви који имају правилну представу о тим особинама, волеће Га зато што су привучени к Њему дивљењем према Његовим особинама.
Начела доброте, милости и љубави, како их је наш Спаситељ учио и показао примером, су препис воље и карактера Божјег. Христос је изјавио да није поучавао ништа осим онога што је примио од свога Оца. Начела божанске владавине су у савршеном складу са Спаситељевом заповести: „Љубите своје непријатеље.” Бог извршава правду над злима за добро свемира па чак и за добро оних које походе Његови судови. Он би их усрећио кад би то могао да учини у складу са законима своје владавине и праведношћу свога карактера. Он их окружује знацима своје љубави, пружа им познавање свога Закона и прати их понудама своје милости, али они презиру Његову љубав, омаловажавају Његов Закон и одбијају Његову милост. Док непрестано примају Његове дарове, они обешчашћују Дародавца и мрзе Бога јер знају да се Он гнуша њихових греха. Господ дуго подноси њихову изопаченост, али ће на крају доћи пресудни час, када ће се донети одлука о њиховој судбини. Хоће ли онда уз себе везати те побуњенике? Хоће ли их присилити да чине Његову вољу?
Они који су изабрали Сотону за свог вођу и којима је управљала његова сила, нису спремни да ступе у Божју присутност. Понос, превара, разврат и окрутност, учврстили с у се у њиховим карактерима. Зар они могу да уђу у Небо и заувек бораве с Оним кога су презирали и мрзели на Земљи? Истина никада неће одговарати лажљивцу; кротост никада неће задовољити самопоузданост и понос; чистота никада неће бити прихватљива покварењаку, а несебична љубав никада неће бити привлачна себичноме. Судбина злих одређена је њиховим сопственим избором. Њихово искључење из Неба својевољно је и правично.
Као некада воде потопа, тако пламенови великог дана објављују Божју пресуду о непоправљивости злих. Они немају склоности да се покоре божанском ауторитету. Њихова воља је извршена у побуни, а кад је живот завршен, прекасно је за усмеравање тока њихових мисли у супротном правцу − прекасно за одвраћање од преступа према послушности, од мржње према љубави.
Из милости према свету Бог је избрисао зле становнике у Нојево време. Из милости је уништио и покварене житеље Содома. Кроз обмањујућу моћ Сотоне, безаконици стичу симпатије и дивљење и тако стално наводе друге на побуну. Тако је било у Нојеве дане и у време Аврама и Лота, а тако је и у наше време. Из милости према свемиру Бог ће на крају уништити оне који одбацују Његову милост.
Али учење о непрестаном мучењу нема потврду у Библији. Јован је у Откривењу, описујући будућу радост и славу избављених, изјавио да је чуо сваки глас на Небу и на земљи и испод земље, како приписују славу Богу. У паклу неће бити изгубљених бића чији би се крици мешали с песмама спашених.
„Јер је плата за грех смрт, а дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашему.” (Римљанима 6,23) Док је живот наслеђе праведних, смрт је удео злих. Казна која им прети није само овоземаљска смрт коју сви морамо поднети. То је друга смрт, супротност вечнога живота. Бог не може спасити грешника у његовим гресима, али изјављује да ће зли, након претрпљене казне ради својих греха, бити као да их никада није ни било. Надахнути писац каже: „Погледаћеш на место његово, а њега нема.” (Псалам 37,10) Као последица Адамовог греха, смрт је прешла на цело човечанство. Сви подједнако одлазе у гроб. Али, кроз одредбе плана спасења, сви ће бити изведени из својих гробова. Онда ће они који нису осигурали опроштај за своје грехе морати да приме казну ради преступа. Они ће трпети казну која се разликује у трајању и жестини према њиховим делима и, на крају, завршава другом смрћу. Обавијени срамотом, они тону у безнадежни, вечни заборав.
Учење о свесном стању у смрти, које је као и наука о вечном мучењу, супротно учењу Светог Писма, логици разума и нашим осећањима људскости, почива на основној заблуди о природној бесмртности. Према популарном веровању, избављени су на Небу упознати са свим догађајима на Земљи, а нарочито са животима пријатеља које су оставили. Али, како би мртвима могло бити извор среће да знају невоље живих, да буду очевици греха које су починили њихови вољени и да виде како подносе све туге, разочарења и патње живота? Колико би небеског блаженства уживали они који би лебдели над својим пријатељима на Земљи? И како је крајње одбојно веровање да се, чим дах напусти тело, душа непокајаног предаје пламеновима пакла! Какву муку морају проживљавати они који своје пријатеље виде како неспремни одлазе у гроб, да би ушли у вечност јада и греха! Овакве мучне мисли су многе довеле до лудила!
Шта о овим стварима каже Свето Писмо? Давид изјављује да човек није свестан у стању смрти. „Изиђе из њега дух, и врати се у земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове.” (Псалам 146, 4) Соломун даје исто сведочанство: „Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа.” ... „И љубави њихове, и мржње њихове, и зависти њихове нестало је; и више немају дела ни у чему што бива под сунцем.” „Јер нема рада, ни мишљења, ни знања, ни мудрости у гробу у који идеш.” (Проповедник 9,5.6.10)
Кад је, као одговор на његову молитву, Језекијин живот био продужен за петнаест година, захвални цар је Богу узвратио признањем славе за Његову велику милост. У овој песми он износи разлог своје радости: „Јер неће гроб тебе славити, неће те смрт хвалити, и који сиђу у гроб не надају се твојој истини. Живи, живи, они ће те славити као ја данас: отац ће синовима јављити истину твоју.” (Исаија 38,18.19) Популарна теологија представља као да су мртви праведници на Небу ушли у блаженство и славе Бога бесмртним језиком, али Језекија није видео такву славну будућност у смрти. Сведочанство псалмисте слаже се с његовим речима: „Јер мртви не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити?” „Неће те мртви хвалити Господе, они који силазе тамо где се мŷчи (ћути).” (Псалам 6,5; 115,17)
Петар је, говорећи кроз Духа Светога на дан Педесетнице, рекао: „Људи браћо! нека је слободно казати вам управо за старешину Давида да и умре, и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана.” „Јер Давид не изиђе на небеса.” (Дела 2,29.34) Чињеница да Давид остаје у гробу до васкрсења доказује да праведници не иду у Небо у тренутку смрти. Само васкрсењем и захваљујући чињеници да је Христос васкрсао, Давид може на крају да седне с десне стране Богу.
Павле изјављује: „Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд вера ваша: још сте у гресима својим. Дакле, и они који помреше у Христу, изгибоше.” (1. Коринћанима 15,16–18) Ако су током четири хиљаде година праведници ишли право на Небо у тренутку смрти, како се може рећи да изгибоше, чак и ако никад не буде ускрснућа?
Кад је напуштао своје ученике, Исус им није рекао да ће ускоро доћи к Њему. „Идем да вам приправим место”, рекао је, „и кад отидем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи.” (Јован 14,2.3) И Павле нам даље каже да ће „сам Господ са заповешћу, с гласом арханђеловим, и с трубом Божјом сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најпре; а потом ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо,и тако ћемо свагда с Господом бити”. И додаје: „тако утешавајте један другога овим речима.” (1. Солуњанима 4,16–18) Како је велика разлика између ових речи утехе и оних речи проповедника универзалиста које су пре цитиране. Они су тешили ожалошћене пријатеље уверавањем да је умрли, ма колико био грешан, чим је издахнуо био примљен међу анђеле. Павле упућује своју браћу на будући Господњи долазак, када ће окови гроба бити раскинути и када ће „мртви у Христу” устати на вечни живот.
Пре него што ико буде могао да ступи у дворове блажених, њихови случајеви морају бити испитани, и њихови карактери и дела морају проћи проверу пред Богом. Свима ће бити суђено према ономе што је записано у књигама и биће награђени по својим делима. Овај Суд се не врши у часу смрти. Обратите пажњу на Павлове речи: „Јер је поставио дан у који ће судити васиономе свету по правди, преко човека кога одреди, и даде свима веру васкрснувши га из мртвих.” (Дела 17,31) Овде је апостол јасно рекао да је тачно назначено време, тада још у будућности, одређено за суд свету.
Јуда упућује на исто раздобље: „ И анђеле који не држаше својега старешинства, него оставише свој стан чува у вечним оковима под мраком за суд великога дана.” И опет цитира речи Еноха: „Гле, иде Господ с хиљадама светих анђела својих да учини суд свима.” (Јуда 6.14.15) Јован каже да је видео „мртваце мале и велике где стоје пред Богом, и књиг е се отворише...и суд примише мртваци, као што је написано у књигама, по делима својим.” (Откривење 20,12)
Али ако мртви већ уживају блаженство Неба или се грче у пламену пакла, зашто је потребан будући Суд? Учења Божје Речи о овим важним питањима нису ни нејасна ни противречна, могу их разумети и обични људи. Али који искрени ум може видети мудрост или праведност у тренутној теорији? Хоће ли праведници после испитивања њиховог случаја на суду примити похвалу: „Добро, слуго добри и верни.... уђи у радост господара својега”, (Матеј 25,21) ако су се већ налазили у Његовој присутности можда и вековима? Хоће ли зли бити позвани с места мучења да приме пресуду Судије целе земље: „Идите од мене проклети у огањ вечни.”? (Матеј 25,41) Каквог ли озбиљног ругања! Каквог ли срамног оптуживања мудрости и праведности Божје!
Нигде у Светом Писму не постоји изјава да праведници примају своју награду или зли казну у тренутку смрти. Патријарси и пророци нису оставили такво обећање. Христос и Његови апостоли нису о томе дали никакав наговештај. Библија јасно учи да мртви не иду непосредно на Небо. Приказани су како спавају до васкрсења. У онај дан када се „прекине сребрно уже и чаша се златна разбије”, престају све мисли човекове. Они који силазе у гроб, бораве у тишини. Не знају више ни о чему што се збива под сунцем. Блаженог ли мира за умрле праведнике! За њих је време, било кратко или дуго, само један тренутак. Они спавају, а Божја труба ће их пробудити у славну бесмртност. Када буду позвани из свог дубоког сна, почеће да размишљају управо тамо где су престали. Последње осећање било је самртна мука, последња мисао да подлежу сили гроба. Када буду васкрсли из гроба, њихова прва радосна мисао одјекнуће у победоносном усклику: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, гробе, победа?”